Бивши Исток, бивши Запад: (пост)социјалистичка носталгија и феминистичке генеалогије у данашњој Европи
Apstrakt: Циљ овог чланка је да покаже да студије постсоцијалистичке носталгије могу да буду од значаја за проучавање женских и феминистичких покрета не само на бившем социјалистичком Истоку, на који су традиционално ограничене, него и на бившем Западу – дакле у постхладноратовској Западној Европи. Када се ради о постсоцијалистичкој Источној Европи, питање носталгије избија у први план. Носталгија је у основи амбивалентна, може бити ресторативна или рефлективна (Боyм 2000), али често налази одјека у искуству многих грађана „бившег Истока“, у неолибералним временима. Такође се често расправља о постсоцијалистичкој носталгији и памћењу у односу на промене у животима жена пре и после 1989, и у вези са родном димензијом искуства „транзиције“. У случају бивше Југославије, облици југоносталгије или титоносталгије имају шире и – у неку руку – друкчије импликације. Заправо, грађани бивших југословенских република нису искусили крај социјализма само као економског система, него и као крај „заједничке државе“, праћен „избијањем етничког насиља“ (Петровић 2010, 63). Постсоцијалистичка ера се подудара са постјугословенском ером, пре и после социјализма са пре и после рата, чак иако су ратови погодили поједине републике на различите начине. Наишла сам на облике југоносталгије током бројних интервјуа са феминисткињама из Загреба и Београда, вођених на тему интернационалне феминистичке конференције „Другарица жена – женско питање: нови приступ?“ одржаној у Београду у октобру 1978. За многе од њих, Југославија је 1978, због своје политике отворених граница и захваљујући вишеструким културним разменама са Западном Европом, „била у Европи“. Социјалистички дискурс о женској једнакости у јавној сфери и транснационална циркулација нових модела сексуалности и рода током шездесетих и седамдесетих година прошлог века обезбедили су неке могућности за радикалне изборе у приватној сфери. Иако ови увиди потичу из једног сасвим посебног случаја, конкретно – из бивше Југославије, поставља се питање да ли је постсоцијалистичка носталгија релевантна за истраживање феминистичких генеалогија у другим деловима Европе, дакле – и у Западној Европи. Одређен број недавно објављених научних студија бави се идејом „постхладноратовске етнографије“ (Chari and Verdery 2009), која би укључивала истрајност култура тзв. хладног рата на европском, као и на глобалном нивоу, тј. на „бившем Истоку“ и на „бившем Западу“. Кад се пажљивије испитају западноевропске земље, посебно оне које су имале важне комунистичке партије, као Италија и Француска, јасно је да су се чак и на „бившем Западу“ појавили одређени облици постсоцијалистичке носталгије за радикалном прошлошћу, и да су они повезани са генеалошким питањима женске еманципације и ослобођења. Да бих дала пример, анализирам протофеминистички, носталгични италијански филм новије продукције – Космонауткиња, Сузане Никиарели. Радња филма почиње 1957. године, када Совјети шаљу у свемир женку пса – Лајку. Деветогодишња протагонисткиња Лућана одбија да се повинује католичком ритуалу првог причешћа тако што се закључава у купатилу вриштећи: „Ја сам комунисткиња!“. То је такође и доба када је прва жена, совјетска космонауткиња Валентина Терјешкова, послата у космос. Пример напредне, еманциповане совјетске жене задуго је био важан модел и реторичко средство борбе за женска права у “назадној” Италији. Званична италијанска женска организација повезана са социјалистичким и комунистичким партијама, Савез италијанских жена (UDI), деценијама се борила за женска права. Међутим, како је историјски континуитет прекинут 1989, „они који су веровали у револуцију налазе се данас у дијаспоричној ситуацији“ – тврди бивша председница UDI-ја Мариса Родано. Искуства италијанских жена у интернационалном и антифашистичком ангажовању некако су „престала да говоре“ у савременој, постхладноратов- ској Европи. Ако их поново сместимо у прошлост и
Ključne reči: постсоцијализам, носталгија, род, феминизам, пост- хладноратовска Европа