SIROMAŠTVO KAO LIČNI PORAZ I STRAH OD IZOPŠTENOSTI
Apstrakt: Tekstovi socioloških klasika (de Tocqueville, Marx, Simmel) i evropska empirijska istraživanja poslednjih decenija, nude plodan analitički okvir za razmišljanje o siromaštvu uz pomoć idealno-tipskih konstrukata „integrisanog”, „marginalnog” i danas preovlađujućeg „diskvalifikujućeg” siromaštva (S.Paugam). Primena ovog analitičkog okvira dopunjenog novim eksplikativnim faktorima – kao što su način regulacije tržišta rada, a pre svega, fleksibilizacija ili prekarizacija i rada i zaposlenja; strah od otpuštanja kao novi faktor nejednakosti; intenzitet društvenih veza (kao resursa koji mogu biti iskorišćeni u suočavanju sa društvenom devalorizacijom) i „prostorna diskvalifikacija” stanovništva sa velikim rizikom od siromaštva i zavisnosti od sistema socijalne intervencije – vodi, pored ostalog, novim uvidima i u kolektivne predstave o siromaštvu: sada kao o „društvenom padu” i ličnom porazu u procesu koji podrazumeva kumulaciju socijalnih hendikepa. Tako, ono što se danas smatra centralnim jazom u društvu – jaz između onih čija je budućnost sigurna, zaštićena i onih izloženih „pretnjama nasilja tržišta rada” (Maurin), prolazi kroz sve, nekada homogene, socioprofesionalne kategorije proizvodeći socijalnu nesigurnost i kolektivnu teskobu koja transverzalno prolazi kroz celo salarijalno društvo i shodno tome, ne samo da fundamentalno menja društveni odnos prema siromaštvu, nego vodi pogoršanju ukupnih društvenih odnosa, podriva socijalnu koheziju i nameće posebne mehanizme konstruisanja kolektivnih identiteta.
Ključne reči: diskvalifikujuće siromaštvo, kumulacija hendikepa, prekarizacija rada, getoizacija, socijabilnost, socijalna devalorizacija.