О једном неочекиваном извору песимизма у савременој антропологији мултикултурализма: прелиминарни поглед из методологије
Apstrakt: Савремена антропологија мултикултурализма дубоко је песимистична. Дисциплина која је некада промовисала културне различитости, а чији је основни циљ било научно истраживање других култура и њиме омогућено међукултурно разумевање, данас као да се отворено противи мултикултурним политикама. Антрополошка истраживања широм света, а пре свега у Европи, извештавају нас о контраиндикацијама тих политика, с јаком песимистичном нотом која готово да је у сагласју с отвореним критикама какве им многи политичари широм континента упућују. Резултати тих истраживања указују на репресивне последице примене мултикултурних политика у мањинским и/или имигранстким заједницама, посебно у породичној сфери. Насиље према женама и деци, одустајање од школовања, здравствена затуцаност, рели-гијски фундаментализам, па чак и тероризам, чине се као последице давања аутономије традиционалним, најчешће мањинским и имигрантским култура-ма. У раду се анализирају могући узроци таквог, готово општег сентимента међу антрополозима мултикултурализма и нуди се прелиминарно објашњење овог феномена, алтернативно постојећим. Када га реконтекстуализујемо из политичког у методолошки регистар, као могући до сада неистражени узрок песимизма појављује се – консеквенцијализам, типичан за емпиријска истраживања и (привидно) неизбежни сапутник етнографије тј. теоријско-емпиријског истраживања у антропологији и сродним дисциплинама.
Ključne reči: антропологија мултикултурализма, мултикултурне политике, посткултурна антропологија, емпиризам, консеквенцијализам, песимизам, антропологија државе, методологија антрополошких истраживања