Upotreba ljudskog rada kroz istoriju srpske arheologije: tri primera
Apstrakt: Iako arheologija nije jedina nauka kojoj terenski rad predstavlja jednu od alatki u procesu saznanja, retke su nauke koje upotrebljavaju i organizuju fizički rad neprofesionalaca na načine na koje to čine arheolozi tokom iskopavanja. Kroz istoriju arheologije upotreba fizičkog rada podrazumevala je i čvrsto hijerarhijsko ustrojstvo u skladu sa kojim su arheolozi upotrebljavali, kupujući ili izrabljujući ljudsku snagu prilikom iskopavanja. Fizički napor upotrebljen prilikom iskopavanja slojeva zemlje koji pokrivaju arheološka nalazišta prećutni je deo arheološke prakse. Dihotomija i odnos između arheologa/rukovodioca/donosioca odluka koji promišlja, analizira i tumači arheološki zapis i radnika koji obavljaju fizički zahtevnije poslove ostala je prilično nepromenjena, uslovljena tradicionalnim i zdravorazumskim posmatranjem arheološke prakse. Deluje prilično paradoksalno da nauka koja je javno prepoznata upravo kroz iskopavanja, vrlo retko preispituje uslove pod kojim se ljudski rad na arheološkim iskopavanjima organizuje i eksploatiše. U radu je reč o nekoliko karakterističnih primera sa kraja XIX i prve polovine XX veka, počev od iskopavanja Viminacijuma, međuratnih iskopavanja Stoba i konačno pojave prinudnog rada u Drugom svetskom ratu prilikom iskopavanja Kalemegdana. Analizom načina i uslova pod kojima je ljudski rad upotrebljavan tokom realizacije arheoloških iskopavanja zapitaću se kome je i čemu zapravo arheologija bila namenjena.
Ključne reči: istorija arheologije, arheološka iskopavanja, fizički rad, Viminacijum, Stobi, Kalemegdan